Moj stil podučavanja nije nužno stil koji pripada samo meni lično, iako ja ga često
koristim. Naginjem prema pristupu koji naglašava znanje. Jednako značajan je pristup koji naglašava metod, ili sredstva. Molim da razumete da sredstva i znanje moraju uvek ići ruku uz ruku, da ih uvek treba praktikovati u kombinaciji. Drugim rečima, treba da kombinujemo ove dve akumulacije zasluga i mudrosti. Drugi način da se ovo kaže je da se naglasi potreba kombinovanja dvaju nivoa istine, relativni i apsolutni. Ova kombinacija sredstava i znanja, zasluga i mudrosti, relativne istine i apsolutne istine je kao veliki orao u letu kome su potrebna oba krila da bi leteo. Orao širi svoja krila i
jezdi kroz nebo na osnovu te blizanačke podrške. Šantideva je rekao: “Raširite dva
krila sredstava i znanja i letite ka stanju prosvetljenja, ka oblasti sviju buda.” Stvar je u tome da su oba krila jednako važna. Zamislite pticu koja leti samo jednim krilom: možda će uspeti da se otisne sa zemlje, ali ubrzo će se sunovratiti bez da je otišla mnogo daleko.
Postoji mnogo drugiih analogija. Zar ljudskom biću ne trebaju dve noge? Kada govorimo, zar nam ne treba i gornja i donja usna? Kada jedemo, zar nam ne trebaju gornji i donji zubi da bismo žvakali? A da bismo odredili rastojanje, zar nam ne trebaju oba oka? Da bismo proizveli zvuk na gongu, zar nam ne treba i čekić i instrument? Na isti način, kada praktikujemo Darmu, trebaju nam i sredstva i znanje, i metod i uvid. Ovo nije nečija izmišljotina ili mudra ideja; razdi se o tome kako funkcioniše stvarnost. To je prirodan zakon u svim slučajevima i situacijama.
Najbolja način je praktikovati prepoznavanje suštine uma zajedno sa veštim metodama Vađrajane. Ove metode uključuju metod pribežišta, bodičitu, preliminarne prakse, yidam božanstvo, i tako dalje. Praktikovanje svih ovih metoda u isto vreme, ne isključujući niti jednu, je najdublji način usavršavanja dveju akumulacija. To je način da se osnova nakalemi na put. O ovoj temi bismo možda želeli da razmišljamo malo više.
Bez obzira kakvu Budističku praksu primenjujemo, uvek treba da se prisećamo da usavršavamo dve akumulacije. Ovo važi od početnog nivoa treninga shravaka, sve do Ati joge. Postoje različiti načini da se usavrše dve akumulacije, ovde ću diskutovati pristup koji je jedinstven za Dzokćen.
Prepoznavanje prazne suštine – drugim rečima, uvid koji realizuje stanje bez ega, odsustvo nezavisnog identiteta – je samo stanje originalne budnosti. Vežbanje ovog stanja usavršava akumulaciju mudrosti. Za vreme bilo koje formalne prakse koju radite, nemojte zaboravljati ovu akumulaciju mudrosti. Prigrlite tu posebnu praksu koju radite prepoznavanjem prazne suštine. Vežbanje na ovaj način usavršava akumulaciju
zasluga, i to čini bez da morate da se pridržavate bilo kakvih koncepata i bez da se borite da se to desi. Na ovaj način, jednostavnim treningom prepoznavanja suštine uma, možete u isto vreme da usavršite dve akumulacije: akumulacije zasluga i mudrosti.
Putem dubokih metoda Vađrajane, ove dve akumulacije mogu biti usavršene na strahovito širokoj skali. Korišćenjem određenih veštih sredstava da bismo dalje pojačali prepoznavanje suštine uma, možemo se razvijati čak i mnogo brže, dostižući progresivno dublje nivoe.
Dozvolite mi da pomenem neke od ovih metoda. Prvi ulazak na Budistički put je
uzimanje pribežišta. Pribežište znači da osoba smatra Budu svojim učiteljem, Darmu svojim putem, a Sangu svojim saputnicima na putu. Koristimo ovo troje kao podršku, kao pribežište. Mi uzimamo pribežište triju Dragulja, koji se takođe nazivaju spoljašnjim Trima Draguljima u cilju realizacije stanja potpunog prosvetljenja. Drugim rečima mogli biste reći: “Ja stavljam svoje poverenje u vas, spoljašnja Tri Dragulja, da bih prepoznao i aktualizirao unutrašnja Tri Dragulja.”
Nije teško razumeti uzimanje pribežišta jednom kada shvatimo da mi već uzimamo pribežište u određenoj meri u različitim stvarima spoljašnjeg sveta za vreme uobičajenog toka naših života. Na primer, kao studenti univerziteta, nama se pomaže i podržava od strane prosvetnog sistema. Mi ga poštujemo kakav on jeste, jer nam omogućava da dobijemo diplomu. U ovom slučaju uzimamo pribežište u univerzitetu i isplati se imati to pribežište. Svetovno podučavanje koje primamo nam omogućava da dobijemo potpuni stepen edukacije, ili intelektulanog znanja, što je slično učenju Darme. Naše kolege studenti i fakultet su univerzitetska sanga, koju poštujemo zbog pomoći na putu edukacije. U Budističkim terminima, postoji Buda, koji predstavlja konačno stanje prosvetljenja. Postoje učenja koje je on dao, što predstavlja Darmu. Koristiti ova učenja je put prema stanju prosvetljenja. Onda postoje i Sanga saputnici, naši bližnji praktičari koji obezbeđuju podršku i pomoć da bismo stigli do cilja. Kada uzimamo utočište na ovaj način, mi prihvatamo pravilo da treba da se odreknemo povređivanja drugih kao i osnovnih uzroka povređivanja drugih.
U opštem slučaju, stvarnost ima dva aspekata: prividni aspekt i stvarni aspekt. Mi se
sklanjamo od prividnog aspekta, koji je stanje konfuzije, u cilju relaizacije stvarnog
aspekta. Dokle god nismo realizovali kako stvari zapravo jesu, postoji potreba da
tražimo podršku u objektu pribežišta. Kroz ovaj proces javljaju se određeni korisni uticaji, koji se u staromodnoj terminologiji nazivaju blagoslovima.
Uzimanjem pribežišta, mi zapravo zahtevamo da budemo pod uticajem. Želimo da budemo pod uticajem onoga što su Bude doživljavale. Mi želimo da njihovo stanje realizacije preplavi naše umove. Ovo je prava svrha uzimanja pribežišta. To je moguće jer realizovano stanje Bude nije čvrsta, materijalna supstanca već je nešto nematerijalno. Pošto naši umovi takođe nisu načinjeni od materijalne supstance, može se javiti veza između ove dve stvari – između naših umova i prosvetljenih umova Buda. Korišćenje materijalne supstance da utičemo na naš nematerijalni um može imati određenog uticaja, ali se radi o površnom uticaju. Pravi blagoslov može da se desi samo kroz ono što ima isti nematerijalni kvalitet kao i naš um.
Možemo da iskrivimo čin uzimanja pribežišta misleći o sebi kao o izgubljenim,
bespomoćnim, bezvrednim bićima: “Ne mogu da uradim ništa do li da se predam Budi,
Darmi, i Sangi.” Onda čekamo i očekujemo da će nas Bude uzeti i baciti u prosvetljeno stanje, isto kao što bi bacili kamen u jezero. Žao mi je, ali stvari ne funkcionišu na ovaj način. Ovo nije pravi način za uzimanje pribežišta. Umesto toga, uzimanju pribežišta priđite sa voljom da realizujete stanje prosvetljenja tako što ćete razumeti da postoji fundamentalna nedeljivost između mudrosti Buda sa jedne strane i originalne budnosti koja je prisutna u nama sa druge strane. To je pravo pribežište.
Jednom kada smo uspostavili stav pribežišta u sebi na realističan i efektivan način, sledeći korak je postati bodistava. Uzimanje zaveta bodisatve u osnovi znači da smo odlučni da pomognemo drugim bićima, i da aktivno radimo da bismo stvorili osnovu za to. Drugim rečima, kada uzmemo zavet, mi smo se ubrojali u bodisatve. To ne znači da smo postali savršene bodisatve samim tim što smo uzeli zavet. To znači da težimo tome. Mi se krećemo prema savršenstvu bodisatve. Uzimanje zaveta bodisatve je kao da smo zasadili seme bodisatve. Mi stvaramo osnovu za pomoć drugima.
Bodičita, prosvetljeni stav, je kao ovlaživač naše osnovne prirode. On je kao preliv za salatu gde je salata naša osnovna priroda. Bez ovoga, mi smo previše suvi. Naš uobičajeni način učvršćivanja i fiksacije iskustava dovodi do toga da smo zabludneli, da smo se udaljili od naše osnovne prirode. To nas čini veoma suvim, nervoznim i nemirnim. Uvek jurimo za ovim ili onim, na veoma ograničen i uskogrudan način. I naša perspektiva i naši ciljevi moraju biti otvoreni. Možda nećemo odmah biti u stanju da stvorimo pravo i savršeno stanje probuđenog uma, ali možemo barem da počnemo željom, rezolucijom: “Ja želim da budem od koristi svim čulnim bićima, i zbog ovog razloga ja ću praktikovati Darmu.” Moguće je da doživimo ovo otvaranje, tu početnu tačku, upravo sada, ovog trenutka.
Pravi stav bodičite, koji predstavlja naš probuđeni um, je naravno već prisutan unutar nas kao naša osnovna priroda, ali nekako naša osnovna priroda je prekrivena našim uobičajenim načinom razmišljanja, zarobljena unutar ljuske naših zabludnelih percepcija. Nije tako lako da bodičita postane odmah vidljiva u potpunosti. Kao da moramo da malo plagiramo probuđeni um, time što ćemo formirati misao bodičite kao imitacija. Nema drugog načina da se ovo zaobiđe do li da napravite kopiju probuđenog stava. Kada se u Americi izmisli neki novi uređaj, neko istog časa napravi kopiju za prodaju u Kini. Pravi uređaj je još uvek u Americi, ali se kopije fabrikuju posvuda. Slično,
mi treba da kopiramo stav bodičite tako što ćemo stvoriti misao samilosti za sva bića.
U tome nema ništa loše. Bodičita nema autorska prava. Ni jedna kompanija ne proizvodi bodičitu, tako da nas niko neće tužiti. Mi jednostavno želimo da imitiramo ono što smo čuli toliko puta, probuđeno stanje realizovano od strane Buda i majstora prošlosti.
Možda smo čuli u različitim Mahamudra i Dzokćen učenjima da bismo trebali biti potpuno slobodni od veštačkih koncepata, potpuno prirodni, i da realizujemo originalno prirodno stanje uma. A ja vam ovde kažem, “Formirajte misao da želite da pomognete svim čulnim bićima.” Možete pomisliti, “To je veštačka misao. Ako pokušam da napravim nešto što nije već prisutno, onda sam korumpirao svoje prirodno stanje uma.” Možete čak i da osetite krivicu i da se snebivate da to uradite, tako da na kraju završite nisačim. Naravno, divno je ako smo već realizovali originalnu budnost što je probuđeno stanje svih buda. Onda se nemojte suzdržavati ni u kom slučaju. Nema nikakvog problema ako se to desi kao stvarnost u vašem sopstvenom iskustvu. Ali ako se to ne desi i ako osećate krivicu zbog fabrikovanja motivacije bodisatve, na kraju ćete završiti bez ičega – i bez prave stvari i bez kopije. Mnogi ljudi se spotaknu na ovom problemu.
Napraviti kopiju, fabrikovati konceptualnu misao je savršeno u redu ako je od pomoći i
ako je korisno. Ako kopija radi kao original, gde je problem? Ideja koja se ovde primenjuje je da ako nemamo ništa, ako nemamo prirodnu orijentaciju prema mentalnom stavu bodisatve, onda je u redu napraviti kopiju, zato što onda imate bar nešto. Kako poboljšavate taj stav, on postaje sve bolji i bolji, i na kraju može postati savršeno fantastičan. Nema ništa pogrešno u imtaciji zaveta koji uzimaju sve bodisatve, zaptravo i mi bismo trebali uraditi tako.
Pribežište i bodičita su oba uključena u izvrstan metod poznat kao preliminarne
prakse od 4 puta 100,000. Veoma je dragoceno uraditi ove preliminarne prakse
koje se zovu ngiindro. Počinjemo tako što uzimamo pribežište zajedno sa naklonom,
gde se saginjemo 100,000 puta. Ponekad formiramo odlučnost bodisatve zajedno sa
pribežištem i naklonom. Svrha uzimanja pribežišta, kako je pomenuto ranije, je da se
okrenemo od samsaričkog života i da stremimo u pravcu potpunog prosvetljenja. Mi to radimo tražeći pomoć od Triju Dragulja.
Sledeći korak u ngondro vežbama su meditacija i recitacija Vađrasatve. Vađrasatva je
buda koji utelovljuje sve ostale prosvetljene porodice. On se opisuje kao njihovu prirodnu formu i kao buda pročišćenja. Ova praksa otklanja svu našu negativnu karmu i
zamračenja, sve naše greške ili nedostatke u vidu prekršenih obećanja, koji nas
sprečavaju da načinimo korak napred na putu ka prosvetljenju.
Sledeće je ponuda mandale. Svrha ovoga je odbaciti sve vrste prijanjanja ega i bilo koju
formu konceptualnog stava koji se pridržava nečega što smatra da pripada njemu. Odricanje od svega, putem spoljašnje, unutrašnje i najunutrašnjije ponude mandale, dovodi do odbacivanja svih vrsta vezanosti. Automatski, u isto vreme, usavršava se akumulacija zasluga.
Kaže se da je prva ponuda mandale bila načinjena nakon što je Buda postigao potpuno
prosvetljenje, kada su kraljevi bogova, Brama i Indra zatražili od njega da podučava
Darmu. Darujući Budi zlatni točak sa 1000 zubaca i čudesno retku belu školjku čija je
spirala okrenuta u pravcu skazaljke na satu, oni su zatražili od njega da počne sa
podučavanjem, da pokrene točak Darme.
Kasnije, kada je Tibetanski kralj Trisong Deutsen pozvao Padmasambavu u Tibet da
uspostavi Budina učenja, on je sastavio pesmu od četiri stiha da bi išla uz njegovu
ponudu. Kako je načinio mandala ponudu Padmasambavi za molbom za podučavanjem, on je dao celo svoje kraljevstvo, sve provincije centralnog Tibeta kao ponudu. Dok je
pravio ponudu svog kraljevstva, on je izgovarao ove stihove, koji se još uvek recituju i danas:
Zemlja je namirisana mirišljavom vodom i posuta cvećem,
Okićena Planinom Meru, četiri kontinenata, suncem, i mesecom.
Zamišljajući ovo kao oblast Bude, nudim je
Tako da sva bića mogu uživati u ovoj čistoj oblasti.
Rečeno mi je da su Vađrajana učenja, baš zbog povoljne koincidencije kada je kralj načinio ovu ponudi mandale, bila u stanju da ostanu neokrnjena dugo vremena na Tibetu, na prirodan i veoma milostiv način.
Koja je srž ove povoljne koincidencije? Ona se sastoji od potpunog predavanja egoističke
vezanosti. O tome se radi u našoj vežbi ponude mandale – prepuštamo bilo šta za čega
bismo mogli prionutu sa stavom “ja” i “moje”. Mogli bismo reći da se kralj u potpunosti
otvorio. Predao je Padmasabavi sve ono za šta bi mogao da prione kao za nešto svoje, i
na ovaj način on je sebe pripremio da bude zaista pogodan recipijent za učenja Vađrajane.
Time što je u potpunosti predao svoju ego vezanost, kralj Trisong Deutsen je postavio
autentični temelj za Vađrajana učenje na Tibetu. Ne samo da je davanje celog svog
kraljevstva bio hrabar čin, takođe je bio i način da se privremeno napravi procep u
njegovoj ego vezanosti. Naravno, prijanjanje za ego ne može biti potpuno i stalno izbrisano od jednog trenutka do sledećeg. To je proces koji se dešava kroz disciplinovani trening. Ipak, privremena suspenzija ego prijanjanja je samo po sebi nešto zaista izuzetno.
Neki ljudi mogu reći, “Kako mogu ponuditi Planinu Meru, četiri kontinenta, sunce,
mesec, i tako dalje kada oni zapravo ne pripadaju meni? Kako ih mogu pokloniti? Nisu
pripadali ni kralju Trisong Deutsen takođe, pa kako ih je on dao?” Nije neophodno da
budete toliko izbirljivi. Zapravo, naš svet zaista pripada nama. Šta god da opažamo
putem naših pet čula i šta god da se dešava u našem mentalnom polju je deo našeg
sveta, našeg života, i kao sadržaj našeg sopstvenog iskustva imamo pravo da ga damo. Naše lično iskustvo ne pripada nikome drugome. Tako, u stanju smo da predamo šta god da opažamo u svom svetu.
Jedna od svrha ponude mandale je eliminisanje ego prijanjanja. Druga je da se usavrši
akumulacija zasluga. Bilo koji čin davanja je ponuda, ne samo objekta koji se daje već i napora koji su bili uloženi u stvaranje tog objekta. Na primer, kada dajete jednu puter lampu, vi nudinte ne samo čin paljenja fitilja, već takođe rad koji je uložen u dobijanje putera iz ulja, pravljenja posude, obezbeđivanja metala od kojeg se pravi ta posuda, itd. Ovaj princip se primenjuje i na druge vrste ponude takođe. U osnovi, sva ta energija je ono što stvara zaslugu.
Neki ljudi razumeju koncept zasluge odmah, dok je drugima on teško razumljiv. Zasluge
sasvim sigurno postoje. Kao i sve drugo na svetu, formiraju se putem uzroka i okolnosti. Svi fenomeni se dešavaju zbog uzroka i okolnosti. Ne postoji nigde nezavistan entitet. Sve zavisi od uzroka i okolnosti. Na primer, bilo šta materijalno zavisi od četiri elemenata. Pogotovo na zapadu, gde je naglasak na materijalnosti, stvari su veoma zavisne. Kao i bilo šta drugo, zasluga zavisi od uzroka i okolnosti. Putem akumulacije zasluga možemo stvoriti pozitivne situacije. Na primer, susret sa Darmom i primanje instrukcija u vezi prakse zahteva da se istovremeno desi određena količina povoljnih okolnosti. Te okolnosti zavise od naših zasluga.
Ponuda mandale je veoma duboka praksa, i zbog toga spada među preliminarne vežbe
Tibetanske tradicije. Ja lično osećam da su sve preliminarne prakse veoma važne, ali
među njima, verovatno su najdublje guru joga i ponuda mandale. To ne znači da
ostale nisu duboke, već da su ove verovatno najdublje. Ljudi često dolaze i kažu,
“Ja razumem razlog za vežbe naklona, za uzimanje pribežišta. Ja takođe razumem
pročišćujući aspekt Vađrasatva prakse. Ali nikako ne mogu da shvatim u čemu je
smisao mandala ponuda, i ne razumem guru jogu.” Ova vrsta tvrđenja pokazuje koliko su ove prakse zapravo duboke. Ego nije voljan da ih prihvati. Ego je veoma pametan i želeo bi da stvori dilemu u vezi bilo čega što ga potkopava, u vezi onoga što bi moglo da se pokaže kao opasno za njegovu omiljenju praksu, koja je ego prijanjanje. Ovo je zaista istina – proverite sami za sebe. Kada god je neka stvar štetna za ego, on će pokušati da pokrene sumnju u vezi te stvari. Treba da prepoznamo ovaj trik od samog početka.
Vežbe naklona su lako razumljive. Neki gledaju na njih kao na dobre fizičke vežbe. Oni misle da su dobre za srce, “O, razumem. Vežbe naklona ojačavaju moje noge i leđa. Ako sedim dugo vremena u meditaciji i ako počnu da me bole leđa, onda ću samo uraditi vežbe naklona. Možda se osećam pospano i lenjo, ali će vežbe naklona saseći lenjost. Mislim da je pribežište veoma važno: šta god radili treba nam određeno vođstvo. Tako imamo Budu kao našeg vodiča, Darmu kao put ili tehniku i prijatelje kao Sangu. Ja potpuno razumem uzimanje pribežišta. A Vađrasatva je prirodna forma manifestacije samilosne praznine. Razumem to. Kada ponavljam mantru i vizuelizujem ovu stvar kako silazi dole kroz mene, ne znam tačno šta je loša karma i šta su zamračenja, ali osećam manje krivice. I loš osećaj u vezi mene samog odlazi, tako da je to sjajno. Karma, sve ove stvari, pa, ne znam zapravo ali nije ni bitno, sigurno imam neki teret, neke emocionalne šablone. Moram da se očistim od njih, ima smisla.
Ali ponudu mandale ne razumem. Nuditi ceo svet – on ni ne pripada meni. Planina Meru čak i ne postoji, a o čemu se tu radi oko četiri kontinenta, kada ih zapravo ima sedam.
I zašto nuditi mesec i sunce? To je smešno, blebetanje. I takođe, ta stvar u vezi blagoslova, ne razumem je. I zašto moramo da molimo gurua, koji je ipak načinjen od krvi i mesa, isto kao i mi? Koji je smisao ovoga?
Ove sumnje dolaze zato što ne razumemo zapravo šta “guru” u guru jogi stvarno znači.
Guru nije samo pojiedinačna osoba koju sretnete. Princip gurua se odnosi na mnogo stvari. Postoje guru nirmanakaje (nirmanakaya), sambogakaje (sambhogakaya), i darmakaje (dharmakaya), i guru esencijalnog tela, svabavikakaje (svabhavikakaya). Postoji i guru kao živi majstor linije nasleđa, kao i guru koji se manifestuje kao naše životne situacije i guru koji predstavlja tekstove koje čitamo. Onda postoji guru koji je naša unutrašnja priroda. Trebali bismo da razumemo sve ove aspekte kao guru. Ako naučite nešto od drveta, onda je ono guru kao simbolično iskustvo. Mogli biste reći: “U redu, uzeću potporu od ovog drveta. Naučio sam nešto od njega.” Ako vam vaša žena
stvara probleme i ako naučite nešto na osnovu toga, vaša žena je vaš guru u toj situaciji.
Svrha guru joge je da primite blagoslove realizacije od strane korenskog majstora i
majstora linije nasleđa. Prepoznavanje i stabilnost samosaznajne budnosti sopstvene
prirode se ne dešava bez direktne transmisije od strane živog učitelja. Zato, povezivanje
sa živim majstorom i praktikovanje guru joge je suštinska stvar.
Postoji veoma dobar razlog zašto preliminarne prakse dolaze pre glavnog dela prakse.
Svaki pojedinačni aspekt preliminarnih praksi je osmišljen da bude kao tučak koji će
samleti i polomiti vašu lenjost. Zamislite da pravite ljuti sos, acbaar, na kamenu uz pomoć tučka. Kada pravite ovu Tibetansku salsu, vi postupno dodajete beli luk, đumbir, čili papričice, i začine, mešajući ih u glatki sos. Ista stvar je i sa preliminarnim vežbama: vi lomite svoju lenjost najpre naklonima, onda praksom Vađrasatve, onda ponudama mandale i guru jogom, sve dok lenjost ne nestane. Ako zaista prođete kroz ove vežbe na efektivan, temeljit način, ne postoji više mesta za lenjost, za prijanjanje uz lični komfor – ne postoiji uopšte.
Nakon što uradimo sve ove preliminarne prakse, nalazimo da možemo sedeti jedan čas,
pet časova, šest časova u meditaciji, i zaista se osećamo kao da smo na odmoru: “Ono kroz šta sam prošao ranije je bilo tako teško, ali ovo sada nije ništa – mogu lako da sedim i meditiram satima i satima.” To je zbog toga što je lenjost potpuno poražena.
Možda mislite biće dovoljno da napravite samo 10,000 ponavljanja, ali naša tradicija
je da napravimo 100,000 ponavljanja svake vežbe. Sa ovolikim brojem, nema šanse da
budete lenji. Nećete nikada završiti osim ako niste zaista uporni, ako sebe zaista ne pogurate i napravite puno napora. Na ovaj način, zato što radite 100,000 od svake vežbe, lenjost se više neće usuditi da se vrati. Ona će samo promrmljati za sebe: “Ja ću samo dobiti batine ako ostanem ovde. Ako se usudim da se vratim, verovatno ću dobiti 100,000 novih batina, tako da neću više da trošim vreme sa ovim čovekom više. Ne šalim se ovde, zaista je tako.”
Za praktičara koji je već prepoznao samosaznatljivu budnost, preliminarne vežbe mogu
da potpuno unište svu lenjost tako da ništa ne ostane od nje. U isto vreme, ove prakse takođe usavršavaju dve akumulacije i otklanjaju sve prepreke. Suština uma se sve više otkriva putem stalnog procesa otklanjanja onoga što je zamračuje. Sve se ovo dešava u preliminarnim praksama. Kada treba da počnemo sa Vađrasatva praksom, dobro je primiti osnaživanje Vađrajane. To nas opunomoćuje da realizujemo tri vađre – činjenicu da su telo, govor i um po svojoj prirodi troja unutrašnja vrata. Postoje četiri nivoa osnaživanja u Vađrajani: osnaživanje vaze, tajno osnaživanje, osnaživanje mudrosti znanja, i osnaživanje dragocene reči. Jednom kada smo primili osnaživanja, korišćenje veštih sredstava je kao da pristiskate svoje telo, govor i um na taj način da mu neostvite izbora. Jedino što ostaje je da telo, govor i um budu realizovani kao tri unutrašnje vađre: vađra tela, govora, i uma. Ne postoji alternativa, to je neizbežno.
U Vađrajani postoji puno toga što može da se nauči, puno veštih metoda. Na primer, pet negativne emocije su po svojoj prirodi pet mudrosti. Ove mudrosti su “Bude pet familija”, to jest, ako možete da prepoznate vitalnu suštinu ovih emocija. Onda bi moglo da se uistinu kaže da čovek ne mora da odbacuje ili potiskuje emocije. Umesto toga, emocije mogu biti realizovane kao pet vrsta originalne budnosti, pet mudrosti. Kasnije ću sa više detalja govoriti o tome.
Vađrajana je nešto dragoceno i retko. Ovi metodi Tajne Mantre se ne daju često. Od
1000 Buda koji treba da se pojave u ovom periodu sveta, učenja Vađrajane su dostupna
samo za vreme vladavine dva od njih: Buda Šakjamuni (Shakyamuni) i poslednji, koji je manifestacija Bude Manjugoše (Manjugosha). Osim toga, Vađrajana se zapravo ne podučava često. Zašto je to tako? Zato što se metode Vađrajane javljaju samo kada je vreme pravo, kada se emocije vidljivo manifestuju na veoma krut i nesumljiv način. Naše trenutno doba je jedno od tih vremena.
Kada su emocija veoma jake i grube, potencijalna inteligencija unutar njih je takođe jednako jaka. Jake emocije stvaraju velike probleme. Kada god postoiji više problema i poteškoća, postoji šansa da se dogodi jak uvid. Ta šansa je dostupna upravo sada. Sada je
vreme kada je moguće iskoristiti metode Vađrajane. Na osnovu veoma dubokih i brzih metoda Vađrajane moguće je postići pravo i potpuno prosvetljenje unutar ovog istog tela i života. Ako to ne uradimo u toku ovog života, kaže se da će se desiti unutar tri, pet, ili najviše 16 života, to jest, ako čovek ne prekrši zavete i ako ne razvije nečistu percepciju, okrenuvši se nasuprot učenjima. Tako, praktičarima Vađrajane se garantuje da će postići prosvetljenje za najviše 16 života.
Opšta učenje Buda su više stvar razvoja mirnog nekomplikovanog stanja uma oslobođenog od jakih emocija. Upravo zbog ovog naglaska, jaka inteligencija nije prisutna. Ovo ne omogućava šansu da se realizuje mudrost i brzo postigne prosvetljenje. Koristeći opšte metode, čovek mora da putuje ovim putem tri neproračunjiva eona, što je veoma veoma dugo vreme. Ova putanja nudi čoveku veoma nežno postojano putovanje prema prosvetljenju koje je relativno manje komplikovano i sigurnije od Vađrajane.
Upravo sada, mi imamo šansu da, umesto da potiskujemo negativne emocije, shvatimo njihovu prirodnu čistoću. Da bismo to uradili, i da bi istinjski razumeli Vađrajanu, moramo imati jaku inteligenciju. U suprotnom, ne možete da razumete ove metode. Morate imati veoma oštru urođenu inteligenciju da biste eliminisali ili se oslobodili od konceptualnog okvira uma. Konceptualni um želi da vas drži unutar granica koncepata.
Praktičari Vađrajane ne bi trebali da omalovažavaju emocije. Emocije su kao dim, a gde ima dima, ima i vatre. Drugim rečima, kada gledate na nekoga ko ima veoma jake emocije, ta osoba može takođe imati i puno mudrosti. Ko zna? Takva osoba možda je kroz vešte metode u stanju da realizuje originalnu budnost unutar tih emocija. Takva osoba može biti u stanju da napreduje strahovitim tempom na Vađrajana putu. To ne znači da bi čovek trebao da se zarobi u emocije, naravno. Kada smo preplavljeni emocijama mi smo potpuno isti kao i obična osoba. Mi ne napredujemo na putu.
Molim vas nemojte da pogrešno da razumete ovu stvar. Ono što sam upravo rekao je da u Vađrajana praksi mi cenimo emocije. To ne znači da je nužno da stvarate više emocija.
Nemojte misliti: “Kada sam ispred mog učitelja, treba da pokazujem nešto agresije, možda će onda on da me poduči Vađrajani.” Molim vas nemojte da tražite nevolju!
Uopšte ne treba da stvaramo emocije. Umesto toga, unutar emocija koje se prirodno javljaju mi nalazimo određenu snagu, određenu inteligenciju. Ta snaga može da se realizuje kao gorivo za originalnu budnost. Zamislite suprotno – neko ko nikada nije ljut, nikada nije iziritiran, nikada u depresiji, i nikada oduševljen, ko nema želju da povredi druge i nema želju da pomogne drugima takođe. Takva vrsta ličnosti je mlitava i samodopadna, zadovoljna da bude tupava.
Mi ne treba da se brinemo da ćemo postati takvi, zato što se to neće desiti: upravo sada
mi živimo u vremenu veoma turbulentnih emocija. Možda u budućnosti će se ova vrsta
emocionalne mirnoće javiti ponovo. Kaže se da kada se Buda Maitreja pojavi, doći će do postupnog
nestanka bolesti. Ljudski život će se produžiti i ljudi neće imati više briga oko bolesti ili
neugodnosti. Biće dovoljno hrane, tako da šta god čovek bude hteo da jede biće dovoljno da posegne
i uzme. Neće biti potrebno brinuti se oko svoje egzistencije, tako da u vezi toga neće biti
strahova ili nadanja. Čovek će moći samo da se opusti i uživa bez da brine o bilo čemu.
Pošto neće biti emocionalnih poremećaja, neće biti niti jedne osobe koja je pogodna za
Vađrajana učenja. Zato, Vađrajana učenja neće biti podučavana.
Mi nismo u toj situaciji danas, naravno. Mi smo u suprotnoj situaciji. Emocije su obilno prisutne. Kako primenjujemo vešte metode Vađrajane da eliminišemo zbunjenost, javlja se sve manje zbunjenosti, pogotovo ako smo preoznali osnovnu prirodu originalne budnosti. Neki od ovih metoda odsecaju uši zbunjenosti, drugi kidaju ruke zbunjenosti, treći ljušte kožu zbunjenosti. Kroz upotrebu ovih metoda, javlja se manje i manje trenutaka zbunjenosti, sve dok ona potpuno ne nestane.
Molim vas da razlikujete iluzorno iskustvo i verovanje da su iluzorna iskustva stvarna.
To su dve različite stvari. Iluzorno iskustvo se već desilo, njegov pejsaž je već proizveden. U njemu živimo upravo sada. Još uvek nismo u stanju da se oslobođamo ove iluzije iz mementa u moment. Ali ono sa čim treba da se nosimo, naša tačka kritične akcije, to je nešto drugo. Možemo da se okrenemo i eliminišemo verovanje da su naša iluzorna
iskustva stvarna. To je kao da smo već zaspali i počeli da sanjamo. Ništa se ne može uraditi povodom toga. Ali unutar sna, možemo da se suočimo sa svojim verovanjem da je san stvaran. U stanju smo da prepoznamo da je to samo san, da nije stvarnost. I jednom dok budemo sanjali, kada otkrijemo da je san samo san, onda je moguće probuditi se. Da li razumete ovu analogiju? U snu, vi sanjate. A ako znate da ono što doživljavate u snu je
samo san, onda možete potražiti metod da biste se probudili. Ali vi ne znate kako da se
probudite. Vi shvatate da se radi o stanju sna, ali vam nedostaje metod da se probudite.
Tako da u snu, tražite okolo da biste našli metod. Traženje metoda je takođe deo sna. Onda možda susretnete majstora sna unutar sna. Tražite metod od majstora sna, i majstor sna vas podučava. To podučavanje je takođe deo sna. Ali zbog toga što primenjujete učenje, vraćate se nazad u originalno stanje. To je slično kao kada ste se probudili iz sna. Učitelj sanjanja vam daje metod u snu da biste se zapravo probudili. Tako da se onda budite. Od učitelja u snu niste dobili probuđeno stanje, zato što je učitelj takođe deo sna. Ali od njega ste dobili metod, koristili ste ga, i onda ste se probudili.
Na sličan način, Buda je jednom rekao: “Ja nikada nisam podučavao Darmu. Ne podučavam Darmu sada, a i u budućnosti takođe neću podučavati Darmu.” Kao što je slučaj kod mnogih učenja, postoje mnogi nivoi razumevanja ovog tvrđenja. Postoji celishodan nivo razumevanja, kao i definitivno razumevanje. Ne bismo trebali da se držimo za svako pojedinačno tvrđenje kao da je konačna istina.
Nakon što smo prepoznali suštinu uma, mi koristimo različite vrste metoda da usavršimo njegovu snagu. Treba da napredujemo kroz ojačavanje askpekta uvida. Razviti ovu snagu nije lako, ali ne bismo trebali da odustanemo. Igrači fudbala koji žele da učestvuju na Svetskom prvenstvu vežbaju neumorno. Pokušavaju da usavrše svoju snagu da bi se kvalifikovali na prvenstvo. Radi se o osnovnom preduslovu da morate da budete ljudsko biće da biste bili igrač. Mogli biste da trenirate majmuna da bude šampion Svetskog prvenstva, ali on neće igrati jer je majmun. Majmun će obavljati samo svoje sopstvene aktivnosti. Na isti način, prvo morate da prepoznate suštinu uma. A prepozavanje te suštine, njene snage, treba da se usavršava postupno kroz različite metode.
Opis božanstava u jedinstvu Vađrajane nam pokazuje da su neophodni i sredstva i znanje. Jedinstvo je priroda božanstava – jedinstvo praznine i iskustva. Aspekt iskustva se javlja kao muški, a kvalitet praznine je ženski. Ne poznajući pravo značenje ovih božanstava u jedinstvu, čovek bi pomislio “Zaštu su božanstva uvek u jedinstvu? Zar nisu nikada zadovoljni? Čini se kao da su uvek vezani jedno za drugo!” Zapravo, ovaj simbol znači da je praznini suštinsko stanje koje je u potpunosti neokaljano bilo kakvim zamračenjima, koje se manifestuje kao blaženstvo nedeljivo od praznine. Zbog toga se božanstva prikazuju gola. Njhovi potpuno razvijeni atributi blaženstva simbolizuju da su božanstva naših agregata, elemenata i čulnih faktora potpuno otkriveni u svojoj najčistijoj prirodi kroz prepoznavanje praznog blaženstva.
Postoji pristup postizanja oslobađanja putem želja, postizanja oslobađanja putem agresije, postizanja oslobađanja putem tuposti, i tako dalje. Na ovaj način Vađrajana sadrži mnogo dubokih metoda. Tajne Mantre Vađre su veoma duboke i veoma efektivne.
Kada primenjujete Vađrajana učenja, radite to sa jasnoćom, oslobođeni od pogrešnih
koncepcija o tome šta je šta. Moramo da znamo jasno svrhu i značenje simbola, tako da
ne iskrivljujemo duboku prirodu Vađrajana učenja. Veoma, veoma je teško pronaći nešto na ovom svetu što bi bilo dublje ili vrednije od Vađrajana učenja. To je moje lično mišljenje.
Zašto je to tako? Da bismo nadvladali emocije, da ne bismo bili uhvaćeni u njima ili
savladani njima, ne postoji bolji metod od prepoznavanja suštine uma. Možda biste želeli
da razbijete bolnu emociju u paramparčad, ali ne možete je uništiti ni nuklearnom bombom. Čak i stotine hiljada nuklearnih bombi detonirani u isti čas neće zaustaviti dualistički um od kreiranja novih emocija. Kada bi neko ubio svako pojedinačno ljudsko biće na svetu, dualistički um bi i dalje nastavio da stvara emocije. Putem snage karme, svi ovi umovi bi se rodili na nekom drugom svetu i nastavili na isti način kao ranije.
Bez obzira koju drogu čovek uzme, nema načina da se zaustavi dualistički um od stvaranja sebičnih emocija. Stvari se ne dešavaju kao u filmu Matriks gde uzmete pilulu i
probudite se u stvarnost. To se ne dešava tako lako, ne postoji način da to uradite. Naravno, postoje razne pilule. Postoje pilule koje mogu učiniti da osećate manje, da postanete tuplji, ili da ne osećate ništa, da postanete potpuno nesvesni, bez emocija,
bez budnosti, bez ičega.
Ipak, ne postoje pilule koje mogu da vas načine samilosnijim i manje agresivnim, da vas
načine mudrijim i manje zarobljenim u negativne emocije. Ne postoje takve pilule za koje znam upravo sada. U budućnosti, ko zna? Ali sasvim sigurno ne pomaže vam da čekate da se takve pilule pojave jednoga dana. Mnogo je bolje koristiti realistični pristup prakse upravo sada!
Ono što nam treba pre svega je da prepoznamo osnovu uma i da odatle razvijemo snagu. Kako budemo nastavljali da razvijamo snagu na osnovu ovog prepoznavanja, jednog dana ćemo postići stabilnost.
Sada mogu odgovoriti na nekoliko pitanja:
UČENIK:
Ne želim da sumnjam u Darmu, ali imam problem da iskombinujem učenja Darme sa modernom psihologijom.
Rinpoče: Ne mislim da postoji stvarni konflikt između psihološkog metoda i Budističkog
metoda. Suština je da li metod radi ili ne. Ako radi, odlično. Nema konflikta. Ako i dalje
ostaju ostaci ljutnje ili ogorčenosti, onda zapravo ne radi, i nije tako dobar metod. Stvarni
test je da li je psihološki metod zaista efektivan.
Na primer, čovek otkrije da postoji razlog zašto se oseća agresivno uvek iznova, i počinje
da istražuje. “Zašto sam toliko ljut? Izgleda kao da nemam pravi razlog za to. To je
iracionalno.” I onda čovek pronađe da se radi o ranijem uzroku, da je nešto urađeno što
nije zapravo razrešeno u prošlosti. Možda su me majka ili otac zlostavljali kao dete, ili me je nešto drugo mučilo. Kada se ovo razume, čovek može da napravi otklon od
mržnje prema sebi. Čovek razume sebe bolje, postoji više znanja o samome sebi. Ali još uvek postoji nešto gorčine prema majci ili ocu, ili prema ko god je bio počinitelj. Taj
deo problema nije zapravo razrešen. Ljutnja prema sebi je nestala, ali je nešto od ljutnje ipak ostalo.To znači da ta vrsta terapije nije zapravo radila tako dobro u smislu potpunog eliminisanja ljutnje.
Ali, recimo da terapija ide malo dublje, da je čovek zapravo u stanju da oprosti osobi koja je razlog čovekovog ogorčenja i da se u potpunosti oslobodi. To znači da je delovala, ljutnja je oslobođena i razrešena. Drugim rečima, kada metod radi to je divno. Čovek kroz njega doživljava jednu vrstu oslobađanja. Čovek je slobodan od te vrste emocije. Onda se radi o pravoj terapiji, o pravom leku.
Moram da priznam da sam kritičan prema određenoj vrsti zapadne terapije. Iako ona može da reši puno problema, postoji tendencija da se za sve krive majka i otac, ili rani problemi iz detinjstva: “Ti si u redu, ništa nije problematično u vezi tebe, ali imaš problem zato što te je otac loše tretirao. Zato, tvoj otac nije dobar.” Privremeno, dešava se određena vrsta oslobađanja, zato što ste fokus problema izmestili sa sebe. Takođe, deluje logično u izvesnom smislu, našli ste razlog problema. Ali stvara se osnova za drugu vrstu emocionalnog problema – javlja se ogorčenje prema sopstvenim roditeljima.
Budistička prishologija pokušava da reši ceo ovaj problem sa različitog ugla. Počinjete da
navikavate sebe na razmišljanje o svim čulnim bićima, koliko god njihov broj bio beskonačan, kao o svojim očevima i majkama. Druga bića su prvi objekti samilosti. Ako umesto toga razvijete ozlojeđenost prema svojoj majci i ocu, kako ćete se onda odnositi prema svim čulnim bićima kao prema svojim očevima i majkama. Ako ste se vežbali da svoju majku i oca smatrate neprijateljima, i onda vam se kaže da sva čulna bića
smatrate majkom i ocem, u osnovi bi to značilo “Sva čulna bića su moji neprijatelji!”
Stvar je tu tome da, zaista, ne morate da krivite nikoga. Ne morate da krivitte ni sebe. Samo razumite ovu veoma važnu stvar: sve što doživljavate je prazna forma, nestvarna prisutnost prazne forme. Ako realizujete prazninu to rešava svaki problem upravo u tom datom trenutku.
Budizam ima mnogo metoda. Postoje dva glavna metoda koji mogu biti primenjeni u datoj situaciji: jedan je analitički, drugi je samo prepuštanje. Analitička meditacija uključuje pokušaj da se ispita gde se bes zapravo nalazi, odakle dolazi, od čega je načinjen, i tako dalje. Ako čovek otkrije da ne postoji mogućnost da se negde locira bes, da se bes ne sastoji ni od čega, onda ovaj metod zapravo rešava problem.
U drugom metodu, koji se naziva meditacija mirovanja, ili “trening prepuštanja”, vi
jednostavno napuštate bilo kakvu uključenost u konceptulani okvir uma. Ovo takođe može da reši problem u samom njegovom jegru. Ponekad analitička meditacija nije dovoljna, jer se još uvek zadržava konceptulani stav. Zbog toga ja obično naglašavam drugi metod, trening prepuštanja. Na Tibetanskom jezuku on se zove jo-gom, što bukvalno znači “trening oslobađanja”.
U analitičkom treningu, čovek može da pokuša da nađe razlog zašto se neka situacija
dešava i da razreši problem kada razume tu situaciju. Na primer, ja ispitujem zašto se
osećam na izvestan način: “Sta me je navelo da se osećam ovako? Jesu li razlog majka ili
otac ili neki događaj iz ranog detinjstva?” Ako se još uvek pridržavate stava da je vaše “ja” stvarno, a vaš um koji analizira istinjski prisutan, onda je teško oprostiti na autentičan način, zato što je uvek prisutna činjenica da je povreda zaista naneta vama. Bez obzira koliko puno čovek pokušava da kaže sebi, “Oni nisu mogli zaista da urade ništa, ne možeš da ih kriviš jer su oni takođe bili nemoćni u onome što su radili. Pa
zašto ne bih onda sve to pustio.” teško je zapravo to uraditi. Zbog toga što se pridržavamo za svoje “ja”, nije lako osloboditi se onoga koji je primio tu povredu.
Sa druge strane, kada otkrijemo putem treninga prepuštanja da ovo “ja” zapravo ne postoji, ovo “ja” se može pustiti. Onda je mnogo lakše razrešiti ceo problem. Tehnika u ovom slučaju se uglavnom sastoji u prepuštanju ovog osećaja “ja”. Razumem da to nije baš lako. Ali takođe znam da može biti veoma korisno ako uspemo. Molim vas da mi verujete za ovo.