Tri Velika Principa
Principi Budističke Asocijacije Darma Oblasti su uvek bili:
Makar se smrzli na smrt, mi ne spletkarimo.
Makar umirali od gladi, mi ne molimo.
Makar umirali od siromaštva, mi ne tražimo ništa.
Slagajući se sa prilikama, mi se ne menjamo.
Ne menjajući se, mi se slažemo sa prilikama.
Mi se pridržavamo čvrsto naših triju velikih principa.
Mi se odričemo naših života da bismo radili Budin posao.
Mi preuzimamo odgovornost da oblikujemo naše sopstvene sudbine.
Mi preobražavamo naše živote u delatnost Sange.
Susretnuvši se sa specijalnim stvarima, mi razumemo principe.
Razumevši principe, mi ih primenjujemo u specifičnim stvarima.
Mi nastavljamo jedan puls patrijarhove transmisije uma.
Govoreći o kultivisanju, osećam da ljudi koji su napustili svetovni život treba: (1) da ne idu okolo iskorišćavajući veze sa bogatim ili moćnim ljudima, (2) da ne traže uvek donacije iz vana, i (3) da ne traže pomoć ljudi u svemu.
Makar se smrzli na smrt, mi ne spletkarimo. Ova linija opisuje moj celokupni život. Kada sam bio u Mandžuriji, bilo da se radilo o zimi ili letu, ja sam uvek nosio tri slojeva odeće. Bio je jedan sloj iznutra, i povrh njega je bila zakrpljena odora sa mnogo zakrpa zašivenih povrh originalne odore. Da li mi je bilo hladno tada? Naravno! Onda zašto sam insistirao na tome? Zato što sam želeo da pratim moto, “Makar se smrzli na smrt, mi ne spletkarimo.”
Makar umirali od gladi, mi ne molimo. Za vreme dok sam živeo u Guanjin (Guanyin) Pećini na Planini Furong u Hongkongu, bilo je dve nedelje kada nisam imao nikakvu hranu. Sedeo sam u pećini meditirajući, spremajući se da umrem od gladi. Postojao je svetovni čovek pod imenom Lao Kuanšeng i nadimkom “Lokalni Darma Majstor”, koji je živeo u podnožju planine. Veitou (Weitou) Bodisatva se manifestovao u njegovim snovima tri puta i rekao mu je, “Postoji Darma Majstor pod imenom An Tse u Guanjin Pećini. Trebao bi da odeš i daš mu ponude.” Tako je ovaj svetovni čovek došao i dao mi ponude, donoseći preko petnaest kilograma pirinča i više od sedamdeset dolara. Tri ili četiri meseca ranije, njegova noga je bila ugrižena od strane psa. I kineski i zapadni lekari su je lečili nekoliko meseci bez da budu u stanju da je izleče. Nije bilo ničega što su mogli da urade. Veitou Bodisatva, koji je voleo da se meša u poslove drugih ljudi, mu je rekao, “Odi i daj ponude Darma Majstoru u Pećini Guanjin, i tvoja noga će biti dobro.” Ovaj svetovni čovek je poverovao i doneo mi je pirinač i novac. Ja sam se spremao da umrem u pećini. Nikada nisam rekao nikome, “Sažali mi se! Nisam imao šta da jedem danima.” To je “makar umirali od gladi, mi ne molimo.”
Makar umirali od siromaštva, mi ne tražimo ništa. Kada sam prvi put prišao blizu Majstoru Starešini Hsu Jinu u Nanhua Manastiru u Kantonu, bio sam bez dinara. Nisam imao čak ni dovoljno novca da pošaljem pismo. Ali nikada nisam tražio ništa od svetovnih ljudi. Zbog toga, ova moja tri principa svi imaju svoju istoriju. Oni nisu samo prazne reči. Kada sam kupio Grad Deset Hiljade Buda, svi su videli da se radi o tako velikom mestu i bojali su se da bih mogao da tražim sredstva od njih, tako da su bili uplašeni. I pored toga, nikada se nikome nisam žalio zbog poteškoća. Kada radim, ja ne tražim nikakvu kompenzaciju i sigurno ne bih tražio pomoć drugih ljudi. Ja samo zabijem svoju glavu u tocilo i rintam sam.
Mi se odričemo svojih života da bismo radili Budin posao. Ovo znači da se ne brinemo za naše sopstvene živote. Mi dovodimo u pitanje svoje živote. Krvareći, znojeći se, i bez pauze za odmor, mi dolazimo da radimo za Budizam. Pošto smo Budistički učenici, i pošto smo napustili svetovni život, ne možemo samo da gledamo kako Budizam propada i kako ga ljudi preziru. Čak i ako to znači odreći se svojih života, mi želimo da načinimo da Budizam procveta. Mi želimo da koristimo Ispravnu Darmu da spašavamo ljude iz ovog surovog i potlačenog sveta. Mi želimo da omogućimo živim bićima da žive u miru i zadovoljstvu.
Mi preuzimamo odgovornost da oblikujemo naše sopstvene sudbine. Drevni su rekli, “Superiorna osoba ima znanje oblikovanja svoje sopstvene sudbine. Mi zasnivamo svoje sopstvene sudbine i tražimo svoje sopstvene blagoslove. Nesreće i blagoslovi nisu fiksirani. Mi ih donosimo sami sebi.” Mi smo obični ljudi, ali možemo da se transformišemo iz običnih ljudi u svece.
Mi preobražavamo naše živote u delatnost Sange. Ljudi koji su napustili svet moraju da striktno prate propise Bude. Na primer, saš se nosi od strane ljudi koji su napustili svet kao karakteristična oznaka. Ako neko ne nosi saš, onda više nema izgled Bikšu (Monaha). Samo jedan obrok dnevno u podne je takođe pravilo koje je uspostavljeno od strane Bude. Smanjivanje unosa hrane i pića dovodi do umanjenja želja. Manje želje dovodi do lakšeg kultivisanja. Tako da ne bismo trebali da jedemo hranu koja je previše nutritivna. To je način na koji mi radimo stvari u Gradu Deset Hiljade Buda. Iako je to daleko od savršenstva, nadamo se da će ljudi raditi naporno da bi se poboljšali.
Susretnuvši se sa specijalnim stvarima, mi razumemo principe. / Razumevši principe, mi ih primenjujemo u specifičnim stvarima. Sa ovim stvarima kao naš standard, mi nastavljamo jedan puls patrijarhove transmisije uma. Svako bi trebao da radi pošteno i iskreno. Ne bismo trebali da govorimo previše, i naša dela bi trebala da nadmaše naše reči. Ako imamo veru u sebe, onda će nas drugi ljudi sigurno pratiti. Na taj način, ne samo da ćemo ispuniti svoje obaveze kao ljudi koji su napustili svetovni život, već će Budizam biti oživljen, i Doba Prestanka Darme će se preobratiti u Doba Ispravne Darme.
Nikada ne biti Odvojen od Triju Saša, Posude za Hranu, i Tkanine za Sedenje
Jesti Jednom Dnevno u Podne je Naša Tradicija
U kultivisanju, trebali bismo da se držimo čvrsto za naše principe, i da ih ne zaboravimo. U proučavanju Budizma, trebali bismo takođe da se držimo naših principa, jer su oni naš cilj. Jednom kada prepoznamo svoj cilj jasno, moramo da napredujemo snažno i hrabro, i da se ne povlačimo. Govoreći o ovome, sećam se kada sam prvi put napustio dom, da sam pomislio, “Ljudi koji su se odrekli svetovnog života su toliko brojni. Da li svi oni razumeju Budadarmu? Da li svi imaju cilj? Kada sam istraživao ovo, našao sam da veliki broj ljudi koji su se odrekli svetovnog života nisu imali želju da kultivišu, i nisu imali želju da zaustave rođenje i smrt; zapravo, oni nisu imali skoro nikakvog cilja uopšte. Samo su čekali da prođe vreme, “jeli su i čekali smrt”. Ljudi ove vrste koji su napustili svet ne čine ništa već samo dodaju dugovima i bremenu Budizma. Oni nisu od koristi Budizmu ni na koji način.”
Dalje sam otkrio da Kineski Budisti čak ni ne shvataju o čemu se radi u Budizmu uopšte. Buda je izložio Sutre i objavio je Darmu sve da bi dozvolio budućim generacijama da razumeju Budino učenje. Kako bi trebali Budistički učenici da šire Budino učenje? Kako sam razmišljao o ovome, primetio sam da se Budizam nije nikada ukorenio u Kini. Budizam u Kini je zapravo neukorenjen, i tako nije stajao čvrsto suočen sa iskušenjima i ugnjetavanjem. Zašto je neukorenjen? Zato što nije uspeo da prepozna osnovu. Šta je osnova Budizma? Osnova Budizma je edukacija! Edukacija mora da počne od najmlađe dece, ulivajući im znanje Budizma, mudrost Budizma, i način razmišljanja Budizma. Onda, u najmanju ruku, dete će porasti da bude istinski čestiti građanin zemlje i sveta. Imajući osnovu za svoju misao i ciljeve da vode njegovo ponašanje, takva osoba će biti u stanju da naširoko propagira Budizam. Na ovaj način, osnovno učenje Budizma neće biti zaboravljeno.
“Ljudi mogu propagirati Put; ne radi se o Putu koji propagira ljude.” Kako možemo da propagiramo Put? Samo kada imamo cilj, ideal, možemo da se predamo da nešto uradimo. Što se tiče neukorenjenog Budizma Kine, on nije niti koren niti stablo, i samo se vrti na nivou vrhova grana. Budizam Kine se sastoji u obavljanju ceremonija da bi se spasle duše pokojnih. Ovo je površna pojava Kineskog Budizma. Oni nisu nikada predvideli da će, kako se ovo nastavlja, stvoriti klasu besposlenih vagabunda koji su postali Budisti da bi dobili hranu. Kako patetično! Sve što znaju je kako da zarađuju obavljajući ceremonije da oslobode duše pokojnih. U obavljanju takvih ceremonija, ako ste vi član Sange obdaren pravim vrlinama, ne morate da recitujete Sutre ili mantre. Jednostavno samo recite duši, “Idi i budi ponovo rođena,” i biće ponovo rođena u Zemlji Konačnog Blaženstva. Ali, ako nemate vrlinu i niste pažljivi u svom ponašanju, kakvu moć imate da oslobađate ljude? Zapravo, samo ulazite u dug darodavca. Štaviše, prakse koje je Buda uspostavio se više ne slede.
Na primer, u Kineskom Budizmu niko ne nosi saš propisa na dnevnoj bazi. Zašto oni ne nose saš? Ah! Ako ih pitate, oni ne znaju zašto ga ne nose. Zapravo, Bikšu i Bikšune bi trebali da nose svoj saš celo vreme, i da jedu samo jedan obrok dnevno. Ali oni su zaboravili sve ovo. Ta ideja je sto osam hiljade milja daleko od njihove memorije, tako da nemaju ideju o značaju nošenja saša i jela jednog obroka dnevno. U Kineskom Budizmu niko ne razume ovo. Možda postoji jedno ili dvoje ljudi koji još uvek nose svoj saš ili jedu jedan obrok dnevno, ali još jednom, možda ih čak nema toliko među deset hiljade njih. Mogli biste reći da su ređi nego krzno ptice feniks ili rog ženskog jednoroga. Ne može ih biti manje. Ako biste ih pitali kakav izgled bi trebao da ima Bikšu, oni nemaju ni najmanju predstavu. Danas, u Kini i drugim zemljama, velika većina onih koji su napustili svetovni život u Mahajana Budizmu ne nosi svoj saš. Ah! Oni osećaju da je to veoma prirodno, da je to način kako bi trebalo da bude. Malo znaju o tome da nenošenjem saša oni nemaju više pojavu Bikšua.
“Pa,” oni kažu, “Mahajana Budizam je o Bodisatvama, a Bodisatve koji ne nose saš su i dalje Bodisatve.” Ha! Bodisatve takođe moraju da nose saš, jer oni moraju biti posebno ukrašeni. Možete videti Guan Jin Bodisatvu, Univerzalno Dostojnog Bodisatvu, Manđušri Bodisatvu, i Riznica Zemlje Bodisatvu, svi oni nose ukrase na svojim telima. Iako su one samo lažne oznake, one predstavljaju nešto. Njihovi ukrasi predstavljaju ukrase Budinih zemalja! Tako da bi kultivatori koji su napustili svetovni život trebali da se povinuju pravilima. Nemojte vući svoje pete ili delovati na lud način. Kažete, “Ali Stari Monah Đi Gung je bio zaista lud.” Đi Gung se pretvarao da je takav zato što je želeo da utiče na ljude da daju hranu ludacima. To jest, on je želeo da nauči obične svetovne osobe da ne preziru lude ljude, da ih ne gledaju sa nipodaštavanjem. Među mentalno poremećenim postoje takođe oni koji se manifestuju svrsishodno, krijeći svoje prave identitete dok podučavaju i transformišu živa bića.
Zašto je to tako da Mahajana Budisti posvuda ne nose svoje saševe? To je zato što kada se Mahajana Budizam širio prema severu, severna klima je bila previše hladna za ljude da nose samo saš. Oni nisu mogli da podnesu hladnoću, pa su morali da nose odeću ispod saša, tik uz kožu. Ove potkošulje su sprečavale hladnoću, ali kada se saš nosio povrh njih, on je mogao lako da otpadne. Kada je Budizam tek bio prenešen u Kinu, verovatno da ti Bikšui nisu bilo mnogo agilni. Pošto su bili pomalo trapavi, oni su gubili svoje saševe svako malo. Jednom kada bi ga izgubili, pošto nisu imali novca da naprave nov, oni bi išli okolo sakupljajući donacije, i to je plašilo svetovne ljude. Nakon nekog vremena, monasi koji su napustili svetovni život su održali sastanak i odlučili su, “Ovo neće ići. Naši saševi često padaju, i teško je napraviti nove.”
Kineski ljudi žive štedljivo, i prilično je skupo sašiti novi saš. Ako izgubite svoj saš, to postaje problem. Onda, na njihovom sastanku, jedan prilično neinteligentan Patrijarh je smislio rešenje. On je rekao, “Imam ideju. Možemo da sašijemo kopču i prsten na sašu, i da ih spojimo tako da saš neće otpadati.” Tako je pronađen saš Kineskog stila. Sa kopčom i prstenom, saš je mogao sada da se nosi bez da pada. Od tog trenutka, ovo je postao model za saš kod monaha koji su napustili svetovan život. Saš originalno nije imao kopču i prsten. Oni su bili dodati u Kini. Možete videti da monasi iz Indije nose saš bez kopče i prstena, na način kako se to čini u Teravada tradiciji. Iz ovoga, mi znamo da kada se Budizam prenese na novo mesto, čine se mnogo reformi u skladu sa oblasti i sa navikama ljudi.
Ali u Kini, nakon reformi, ljudi su nazadovali i prestali da nose saš. To je bilo zato što u to vreme, većina ljudi iz Kine koji su napustili svetovan život su morali da se bave poljoprivredom da bi se održali. Kada su radili, bilo je prilično nezgodno nositi saš, pa su ga oni skinuli, i nosili su samo košulju. Stavljali su saš pored dok su radili, ali nakon nekog vremena, nisu ga nosili čak i kada nisu radili. Neki ljudi još uvek se pridržavaju tradicije i stavljaju saš kada ulaze u Budin Hol ili kada obeduju. Ali u današnjoj tradiciji, ljudi ne nose saš čak ni kada obeduju ili ulaze u Budin Hol, a ipak se osećaju kvalifikovano da budu osobe koje su napustile svetovni život. Zapravo, danas, ljudi koji su napustili svetovan život u Kini, Tajvanu, Hongkongu, Vijetnamu i svim osblastima Mahajana Budizma samo nose dugačku odoru i smatraju da je to uniforma i ruho Budista. Ovo je velika greška! Ako osoba koja je napustila svetovan život ne nosi saš, to je isto kao da se vratila svetovnom životu. On nije različit od svetovne osobe. Nošenje odore sa zaokrugljenim okovratnikom ne dokazuje da ste osoba koja je napustila svetovan život. I čak i ako nosite svoj saš, vi i dalje kršite pravila svakog dana i uvek ste nepošteni. A koliko mnogo više to činite kada ne nosite saš!
Tako da sada, praktično ne postoji Budizam u Kini, niti na bilo kom mestu gde se “Budizam” proširio iz Kine. Oni su svi izgubili originalni izgled Budizma. Kada sam kontemplirao ovu situaciju, želeo sam da reformišem trend u Kini, ali znao sam da sam samo beznačajna osoba čije reči nisu imale težinu. Nisam imao nikakav status, i niko nije želeo da sluša šta imam da kažem. Čak i da sam vikao dok mi grlo ne nateče, niko mi ne bi verovao. Zbog toga, zavetovao sam se da ću rekonstruisati Budizam na Zapadu, i načiniti ga da još jednom procveta, tako da će ljudi prepoznati o čemu se radi u Budizmu. Tako, čim sam došao u Ameriku, ja sam nezavisno zastupao nošenje saša i konzumiranje jednog obroka dnevno. Pošto amerikanci neprestano žude za udobnošću i pogodnostima, njima se nije mnogo svidelo kada im je bilo rečeno da nose saš.
I pored toga, u Americi jedva da je bilo osobe koja je napustila svetovan život a koja nije nosila svoj saš, tako da sam bio u stanju da zastupam nošenje saša. Takođe sam promovisao praksu konzumiranja jednog obroka dnevno zato što i pre nego što sam napustio svetovan život, ja sam konzumirao jedan obrok dnevno kao svetovnjak. I svih ovih godina od kada sam napustio svetovan život, ja sam uvek uzimao samo jedan obrok dnevno. Pošto nemam nikakvu drugu vrlinu ili kultivaciju, sve što mogu da uradim je da podučavam one koji su napustili svetovan život pod mojim vođstvom da imitiraju moje spoljašnje ponašanje. Oni koji napuštaju svetovan život sa mnom, bilo da su muškarci ili žene, moraju svi da konzumiraju jedan obrok dnevno. Ja ću prihvatiti osobu samo ako on ili ona mogu da jedu samo jedan obrok dnevno. Ovo pravilo je uklesano u kamen za one koji napuste svetovan život sa mnom. Ne može da se menja. Bez obzira kada, bez obzira koliko pritiska postoji u datoj situaciji, ne sme da se menja. To je zato što sam promovisao ovaj stil Budizma gde se nosi saš i konzumira jedan obrok dnevno već nekoliko decenija. Zastupao sam ga kada sam prvo došao u Ameriku, i još uvek ga zastupam sada. Prošlo je nekoliko decenija, i kako se ljudi postupno navikavaju, verujem da će zaista da ga prihvate u svojim srcima. Svako će doći do razumevanja načina kako sam podučavao ljude.
Svi znaju o zlatnoj reputaciji Grada Deset Hiljade Buda o konzumiranju jednog obroka dnevno. Bilo da hodaju, stoje, sede ili leže, ljudi iz Grada Deset Hiljade Buda koji su napustili svetovan život uvek nose svoj propisani saš. Svi oni poseduju rekvizite tri saševa, posudu za prošnju, i tkaninu za sedenje, kako se propisuje propisima Budizma. Jasno je naznačeno u Vinaji (Vinaya) da postoji deset vrsta zasluga i vrlina koje proizilaze iz nošenja propisanog saša. Čak i ako niste pohlepni da dobijete zasluge i vrline, ne biste trebali da budete bez izgleda osobe koja je napustila svetovan život. Možete reći, “Ja nisam pohlepan i ja ne želim zaslugu i vrlinu.” Možda ne želite zaslugu, ali i dalje biste trebali da imate blagoslove. Blagoslovi se akumuliraju malo po malo. Bez obzira kada ili gde se nalazite, trebali biste da gajite blagoslove i mudrost. Treba da gajite svoje sopstvene blagoslove i mudrost. Ako ne kultivišete blagoslove i mudrost, nećete biti kvalifikovani da primite ponude ljudi.
U današnje vreme, ljudi su nesvesno dozvolili da se loše navike pretvore u trend, tako da oni koji ne nose svoje saševe se smatraju autentičnim, dok oni koji ih nose se smatraju lažnim. Oni koji nose svoj saš se kritikuju od strane ostalih da su čudni. Sam Buda je posedovao tri saša, posudu, i tkaninu za sedenje, i uvek je nosio svoj saš. Budini učenici su bili isto takvi. Ali kada se Budizam raširio Kinom, oni su svi prestali da nose saš! Onda u Budizmu su ljudi počeli da govore da je nošenje saša pogrešno.
Postoji priča o vremenu kada su učenici iz kopnenog dela Kine prvi put došli u Tajvan. Zbog toga što su bežali plašeći se za svoje živote, niko od učenika, osim možda jedan ili dvoje, nisu se setili da ponesu svoje diplome. Kada su se prijavili na koledž u Tajvanu, bili su izgubljeni kada su im zatražili diplome. Tako, tražili su posvuda da nađu jedan primerak diplome. Kada su našli jedan, napravili su kopije. Podneli su falsifikovane diplome Departmanu za Edukaciju, i onda im je omogućeno da polažu prijemne ispite i da se upišu na koledž. Ali, kada je neko priložio svoju autentičnu diplomu Departmanu za Edukaciju, oni su mislili da je lažna. Oni su rekli, “Sve druge diplome su čiste i dobro očuvane. Zašto je vaša sva izgužvana i pocepana? Mora da ste je namerno falsifikovali i napravili da izgleda staro i prljavo tako da je ljudi ne bi mogli da razlikuju.” Tako da su oni odbili da je prime. Svi vi, razmislite o ovome: lažnjaci se smatraju pravima, a pravi je bio smatran lažnim.
Ako ljudi koji su napustili svetovan život ne nose kašaja (kashaya) saš, to je isto kako kada bi se vratili nazad u svetovan život. Zbog toga što je Budizam u Kini postao korumpiran, došao sam preko mora da objavim da ljudi koji su napustili svetovan život treba da jedu jedan obrok dnevno i da nose saš u skladu sa Budinim učenjem. U Gradu Deset Hiljade Buda, mi poštujemo ova pravila konzumiranja jednog obroka i nošenja saša. “Ako ste prepoznali istinski duh Grada Deset Hiljade Buda, radije biste umrli nego se promenili. Vi biste pomislisi, “Da li želite da ne nosim svoj saš? Recite mi da umrem, ali nemojte mi reći da ne nosim svoj saš! Recite mi da umrem ali nemojte mi reći da ne jedem jedan obrok dnevno.”–uz ovakvu vrstu čvrste samadi moći, ovakvu vrstu vere, vi ste pravi član Grada Deset Hiljade Buda. Jednom kada prepoznam svoj cilj, ja neću skrenuti sa njega čak i ako moram da umrem. Čak i kada bih mogao da se prosvetlim samim ulaskom u Čan Halu bez mog saša čim sednem, ja se ne bih usudio da to uradim!”
Što se tiče nošenja saša u kopnenoj Kini, ne samo da oni ne nose saš za vreme Čan Sesije, oni ga ne nose nikada. Nije bilo manastira gde su ljudi nosili saš. Već su se navikli na to. Ako ljudi ne nose saš, onda oni gube izgled Bikšua. Dugačku odoru i odoru sa velikim rukavima koju nose je ruho Tang dijanstije. To nije originalno deo Budizma. Kakav dokaz postoji za ovo? Pogledajte! Monasi Teravade, čak i danas, još uvek nose svoj saš celo vreme. Zašto ne nose saš u Kini? Veoma je lako razumeti. To je zbog toga što su kinezi veoma marljivi. Oni puno rade fizički. Čim izađu da rade, saš postaje neprijatnost. Tako da kada ljudi izađu da rade, oni skidaju svoj saš i rade u odeći koja je ispod saša. Pošto je saš bio veoma neuredan i nezgrapan i pošto je smetao poslu, oni su prestali da ga nose. Posle dugo vremena, oni su se navikli. Počeli su da misle da je unutrašnja odeća u kojoj su spavali propisna odeća za ljude koji su napustili svetovan život. Zapravo, oni su samo zadržali odoru Tang dinastije. Odeća običnih svetovnih ljudi se već promenila po stilu, dok su ljudi koji su napustili svetovni život zadržali stare običaje i nisu promenili odoru Tang dinastije. Oni su je smatrali posebnom odećom za osobe koje su napustile svetovan život, ali je to bila potpuna greška. Ako ne nosite saš, nise ništa drugo do li svetovna osoba sa obrijanom glavom. Niste osoba koja je napustila svetovno! Zašto? Vi ste previše neformalni. U svakom svom pokretu i gestu, vi čak i ne znate da ste osoba koja je napustila svetovan život.
Za vreme Čan Sesija, naravno oni nisu nosili saš. Tekst propisa kaže, “Saš ne bi trebao da napušta telo čoveka.” Tri saša, posuda za prošnju, i tkanina za sedenje bi trebali da budu uvek uz osobu gde god da ide. Ako ne ponesete ove stvari, onda narušavate propise. Ali ako pitate osobe koje su napustile svetovni život danas, ko od njih može da kaže da njihov saš nikada ne napušta njihovo telo? To je samo spoljašnja pojava. Nije samo nošenje saša ono što čini nekoga osobom koja je napustila svetovani život. Ako nosite saš ali ne pridržavate se propisa, onda i dalje ne možete da se smatrate osobom koja je napustila svetovno. Vi ste samo Bikšu koji je narušio propise, a to je čak i gore nego da budete svetovna osoba. Tako da čak i kada nosite svoj saš, vi često uživate u praznim mislima o požudi i divljim fantazijama. Ako ne biste nosili saš, pa, ja ne mislim da je bilo ko od vas Bodisatva, ili Slušalac, ili Prosvetljen Prema Uslovima.
Postoji i takođe stvar konzumiranja jednog obroka dnevno. Zašto jedem jedan obrok dnevno? Još od mladih dana, imao sam ovu vrstu misli: Želeo sam da zamenim sva živa bića i preuzmem njihovu patnju, u isto vreme dajući sve blagoslove koji su meni namenjeni drugima. Želeo sam da patnje drugih budu date meni da ih podnosim. Kada je Japan napao Kinu, oni su hvatali kineze i stavljali ih u logore, gde su morali da teško rade i nisu dobijali dovoljno hrane ili dovoljno odeće, i postajali su hrana za pse kada bi se smrznuli ili izgladneli na smrt. Videvši kako narod Kine prolazi kroz takvu vrstu jada, shvatio sam da postoji mnogo ljudi na svetu koji nemaju šta da jedu. Tako sam počeo da jedem samo jedan obrok dnevno. Kada sam jeo tri obroka, mogao sam da pojedem pet posuda pirinča u jednom obroku. Kada sam kasnije počeo sa jednim obrokom dnevno, jeo sam samo tri posude pirinča, tako da sam uštedeo dvanaest posuda za ljude koji nisu imali bilo kakvu hranu za jelo. Na tako hladnom mestu kao što je Manđurija, bio sam voljan da nosim samo tri slojeva tkanine čak i kada je padala kiša zimi. Na taj način bi tkanina i pamuk kojeg sam uštedeo mogao biti dat ljudima koji nisu imali šta da nose. Tako sam počeo da jedem jedan obrok dnevno. Kasnije sam napustio svetovni život, ali pošto nije toliko hladno ovde u Americi, nisam odredio nikakva ograničenja što se tiče oblačenja. Što se tiče hrane, ljudi koji napuste svetovni život sa mnom, bilo da su muškarci ili žene, svi oni moraju da konzumiraju samo jedan obrok dnevno i da mi pomognu da uštedim nešto hrane za one koji nemaju šta da jedu.
U Kini nije bilo niti jednog mesta gde su jeli jedan obrok dnevno. Kada su držali Čan Sesiju u Kini, trebala je biti nazvana Sesijom Jela. Imali su tri pauze i četiri obroka, uz užinu od knedli povrh toga. Oni su čak jeli knedle po noći. Ako tvrdite da možete i dalje da radite vredno na ovaj način, ja u to ne verujem. Već osećam da ima puno problema kada jedete samo jedan obrok dnevno. A vi jedete četiri obroka, plus knedle uveče! U Kineskom Budizmu, oni nazivaju večernji obrok “uzimanjem leka”. To se naziva “zapušiti svoje uši i ukrasti zvono”. To je varanje samog sebe i obmanjivanje drugih. Oni žele da jedu uveče, pa to nazivaju “uzimanjem leka”. To je Budizam u Kini — Budizam koji vara ljude. Nisam imao načina da ga reformišem. U Americi, uspostavio sam prekomorsku tradiciju koja je potpuno različita od Budizma u Aziji. U Americi, ljudi uživaju previše luksuza. Zbog toga što su njihovi životi toliko udobni, čak i ako su ljudi koji su napustili svetovan život parili knedle i lepinje za jelo, bez obzira koliko je dobra njihova hrana, još uvek neće biti tako dobra kao hrana koja se uživa od strane svetovnih ljudi. Oh! Svetovni ljudi mogu da se goste koliko im je drago morskom hranom i fensi jelima sa mesom. Zbog toga, ja sam promovisao praksu konzumiranja jednog obroka dnevno da bih se suprotstavio ovoj vrsti luksuza. Amerikanci svi vole da uživaju u luksuzu.
Nisam došao ovde da govorim Darmu za kineze. Došao sam ovde da podučavam Amerikance. Cilj mog podučavanja su Amerikanci; Kinezi su samo usput. Ja sam došao iz Azije, hiljadama milja daleko, u Ameriku, sasvim sam, potpuno sam. Došavši pravo u srce ove teritorije kojoj dominiraju druge religije, ja sam zastupao praksu konzumiranja jednog obroka dnevno kao protivotrov njihovom udobnom životnom stilu. Ako možete da jedete jedan obrok dnevno, onda možete napustiti svetovan život. Ako ne možete da jedete jedan obrok dnevno, onda niste kvalifikovani da napustite svetovan život. To znači jesti jedan obrok dnevno.
Što se tiče nošenja saša, u Kini, ne mogu reći da li su ti “ljudi koji su napustili svetovan život” zaista napustili svetovan život. Ja jednostavno to ne znam. Svako može obrijati svoju glavu i zapaliti par mirišljavih štapića i nazvati se osobom koja je napustila svetovan život. Ne postoji ništa osebujno što se tiče njihovog izgleda. Zbog toga zahtevam da svaka osoba koja je napustila svetovan život u Gradu Deset Hiljade Buda da nosi saš. Nakon dolaska u Ameriku da bih bio pionir Budizma, promovisao sam praksu nošenja saša i konzumiranja jednog obroka dnevno.
Izvor: Sajt „City of Ten Thousand Buddhas“ http://www.cttbusa.org
Tekst preveden sa engleskog jezika sa internet stranice: http://www.cttbusa.org/cttb/6p3.asp